imam

Слика

 

imam
40 godina
18 zuba

urasli umnjak

imam
sedu bradu
i
ćelavu glavu

imam
vremena
na pretek
i
udobne cipele

imam
sve prste na rukama
tako da
šetajući mogu da
stiskam šipak
u praznim džepovima

Krhko nadahnuće nad Borem u kom opštim samo tako

Слика

ulazi čovek gnevan u kafanu ihahaj

maže na prste oproštaj

kad deset pogleda ga saseku

čovek se zbuni

plovio niz reku kada vrisnu

i sat starinski stade

jebem vas usta musava

ja bijah onomade

kad mi usta zaurlahu

brzo

kara sunce mjeseca a mjesec se priseća

0631697579

mast je protiv gljivica

a ne potiv uzdaha

alaha mi progovori prvi

sedi de ako se ne žuri

jes pogano psjeto

karao si sinana

sedi dođi evo ti banana

tri godine brana

u džunglama sudana i uzije čovjek pravdu

svakoj ruci po jedinu

pa zatrova ledinu

krila si izgubio ovdije safete

pokuricu izgubi avdija

žena ti presvisnu od tvojih delija

krči šume nevjerničke fazlija

ova moja ruka umorna

ova moja noga kamena

ova moja usta bakarna

poklaće u jutro sveto

od vas ovaca što hodalo je svijetom

svijet ćete napustiti

u ovoj neravi i nebiti

svijet ovaj teskoban

i svršen u lice vam ga predajem

 

 

Како онај филозоф каже…

Алкохол прво омами човека, човекову свест и савест, а онда га тихо и упорно трује. Несрећа је у томе да он није свестан шта се са њим збива док не доживи тешка оштећења у социјалној области живота. Омамљени мозак алкохоличара није у стању да прихвати туђа искуства и примедбе, нити је, пак, у стању да донесе неке стварне закључке:он је тежак болесник, што он, на жалост ( или на радост крчмара, који негирајући ову болестст, само је више поспешују ), не види.

Јутро. Небо облачно, сиви се облак до облака слутећи најгоре… најгоре је кад ти природа слути, за тај дан, за који не можеш да погрешиш да ти доноси зло, а ти ипак куваш, бунован, прву јутарњју кафу, износиш боцу на астал и наздрављаш сам себи, донесе тако што. Кад, оно, стотинак метара изнад северне стране хоризонта, седам сјајних тела, летело је у правцу нас. Сви остадосмо без даха, мој син, снаја, унучад,свастика која нам баш донесе млека, њено кучиште, проклето било па оно, и поштар Бујиша, кривонога, беспаметна будала, али зет је ту у селу,па шта ћеш… Нису се кретала тако брзо кад дођоше негде на средину неба где и успорише па стадоше.

Мајку му ј… сетих се приче оног лудог Станоја што је помагао око скеле, па ми није било баш све једно, а и постадох дубиозан око свих оних говоранција што учени свет галамише. Објекти су били поређани у изломљеној линији и били су врло згуснути, можда на међусобном растојанју од свега две – три своје ширине. Ја, згрожен, испустих флашу, на Бујишино опште изненађење, и зграбих једно од својих унучади и рекох свастики да бежи унутра, док је мој зет, ј… у уста, бленуо, повукох и њега и сви уђосмо у кућу.

Чим ја истрчах напоље, оно што сам прво приметио била је светлост, али не она светлост налик на ове наше обичне, сељачке од 40 свећа, већ је то била светлост слична оној коју је описао Лукс, при његовом првом сусрету са суперниорнијим бићима, ах, та светлост којом су летелице зрачиле, била је некако бела, разликовала се од светлости звезда, ова је била некако беља, личила је на светлост оних неонских лампи које осветљавају дискотеке широм наше напаћене земље, на оне ултраљубичасте лампе на изборима, али само са модрикастом нијансом. Ја падох на колена. Знао сам да то Господ не шаље, јер већ сам видео пар његових возила, прошле године, око Благовести, не, ово је дело Нечастивог, кад морам да га напишем великим словом, зет излете из куће,уз запомагање, деца су вриштала, чак и моја јадна свастика је огулила колена, док га они транспортоваше на матични брод.

Вратише га они, за, цирка пет минута и он крене у расправу самном, о томе да ли је човек Социјално биће, као примарно биолошко и психолошко… и Бујиша га смири својим методама, наслеђеним из оних времена, и ја рекох својој породици да је најбитније остати прибран у ситуацијама најик овој, јер алкохоличар треба да зна оно что никако не може и неће да прихвати: да је његова болест подмукла, упорна и немилосрдна.

Десет година после овог догађаја, сећам се свих њих, погинулих у Хрватској, па чак и оног Бујише, обезнањеног, и није било њима лако, кажем себи, сви су они били алкохоличари, ј… алкохох и шта ли је то. А прошле године, у марту, скоро никад не бих заспао а да не усним своје покојне, враћају се они у своју кућу, а то – није добро… наставио сам са пићем, а они проклетници ми на ливаду слећу, од њих нема помоћи. Доктори разни ми прчају, али шта они који мој к… знају. Што не дођу да виде те људе, боље речено људиће како ми по кући вршљају. Делиријум трменс, кажу,море набијем их ја на овај мој к…изједе ме ова неизвесност сусрета са светом који је Изнад речи и шта беше рече онај филозоф о неким стварима које су изван људског поиманја, набијем и њега на овај мој криви…

smrt istinusa konfususa

Слика

gledao je dugo svoju sen zakrvavljenim očima

grlo mu se grčilo

sekiru sa zida da ponese u šumu

šta bi drugo

inače često dovodi sebe u takvu situaciju

ne zbog nečeg patološkog

ne zbog neke skrivene želje

već zbog šume ona je i ovog puta kriva

usne su mu drhtale

šumom odzvanjao njegov dah

drveće počelo da vrišti

suze cerove kvasile humus

no to ga ovog puta ne pokoleba

ovog puta otići će mnogo dalje

na sekiru pade zrak

i ona umi njegovo telo svojim sjajem

mala fide dim se vije

mehovi nadimaju čekići biju

znojavi kovači brkove suku piju vodu

metal stenje pod serijom teških udaraca

crveni se još nerođena sekira

u agoniji nastajanja

sijaju se oštri zub i uvo tupo

pa je utom zgrabiše klešta

sve zaneme sve sačeka prvi vrisak

susret sa vodom

šta avaj mala fide nastade

u početku beše raka

i on je plesao oko nje poslednji ples

uma atrofičnog udovi mu leteli sekli etar

bala kvasila mu lice

očiju zakrvavljenih ni glasa da pusti

zmije su stenjale upregnute

niz amove otrov se slivao

raka poče da biva jezero

drveće spustilo grane i sve više grdilo mu lice

o boli

ples je bivao sve sporiji

ptice su sve tiše rikale

iz tame poče da se rađa tama grđa i crnja

muve su naokolo zujale drveće počelo da vrišti

suze cerove kvasile humus

i kako je plakala sekira naišavši na kamen

vatrene suze prštale su naokolo

kamen se vrteo kamen je jeo kamen je jeo

vatrene suze i zub oštriji postajaše

svetlost njihova

poče da izjeda tamu

grđu i crnju od one pređašnje

pade zrak na nagrđeno lice i stade sa plesom

zmijama skide jaram

i umi udove svoje u jezeru

urlik zapara galamu oko njega

i nastade tišina tišina tišina

kezio se njegov lik sa mirne površine

progledao je

u početku beše i šuma prašuma beskrajna

u umu njegovom atrofičnom

i u njoj on i ona u njemu podjednako

plakao on plakala i šuma jeli jedno drugo

grlo mu se grčilo udovi sušili

crni dani behu

anđeli su sletali kljucali mu oči koje su bile voda

donosili vatru u prašumu

da sagori um njegov atrofični

vatra se gasila

donosili i vodu vodu mutnu vodu bistru

belu crvenu zelenu bilo kakvu

voda se gasila

išla je sekira iz ruke u ruku brzo i sigurno

kroz vatru kroz vodu

padale glave padalo drveće

zub oštriji uvo tuplje držalje crnje

od krvi od zemlje

sekira je kružila

tog su dana žene crno mleko muzle

ah nesreće

ptice su sve divlje rikale muve su zujale

pauci se razmrežaše između prstiju njegovih

ključala je lava u grudima šume

kezio se njegov lik

sa mirne površine jezera

sa rukom stopila se sekira

skameni se dah pogled znoj

kidao je dronjke od odeće što ostaše

bala kvasila mu lice

konji su bili nemirni

anđeoskim hučanjem šuma ga je zvala

lišće je zeleno padalo sa drveća magla proždirala etar

ptice behu odletele

rožnjače mu se zabrazdiše srce poče da kuca sekira urliče anđeli behu odleteli samo su muve zujale zujale zujale

on penio šuma hučala jezero ključalo

tišina

na kraju beše svetlost prasvetlost beskrajna

u umu njegovom atrofičnom

i u njoj on i ona u njemu podjednako

smejao se on smejala se i svetlost jeli jedno drugo

grlo mu se širilo udovi listali

crni dani behu prošli

demoni su izranjali kljucali oči koje su bile vatra

donosili gmazove u svetlost

da opogane um atrofični

gmazovi se sušili donosili pegaze sa rogom

bele crvrne zelene bilo kakve

krila im otpadala

stajali bi sekira i on stopljeni u agoniji

svetlost zaslepi oko njegovo

iz rožnjače kapala je lava

tuga poče da izjeda svetlost

grđu i crnju od one pređašnje

zub tuplji uvo oštrije držalje istrošeno

i pade tren na nagrđeno lice

i poče sa plesom

zmijama jaram na vrat

kezilo se njegovo lice sa dna rake

progledao je

granulo je sunce i nesta svetlosti

zmije su strašno siktale upregnute

gledale

kako se otrov iz jezera pretvara u oblak

oblak zakri sunce i njegov um atrofični

udovi mu leteli pogađali ptice

muve su zujale

očiju zakrvavljenih pusti glas

planine su se tresle

vetar poče da duva umrsi mu kosu koža mu se ospe

iz tabana poče korenje da niče

sva se magla upi u njega

on spusti sekiru u raku

u raku doteče lava

i ne bi više zuba oštrog uva tupog

šume prašume svetlosti prasvetlosti

jednostavno ne bi

na kraju beše on u agoniji

postojao je

Duo Trojica na terapiji

Terapija.net – [džepni] e-zine o zvuku & slici, jedan od najjačih R’n’R kritičkih sajtova u regionu, osvrnuo se na rad i novi album borskog benda Duo Trojica i evo šta su rekli:

Prvo se smiješ, a onda skoro plačeš. Strahovito iskren, emotivan, humorističan i otkačen rad dvojca iz Bora. Da, onog Bora koji je iznjedrio Goribor. Preporuka: akustični album 2011. godine!
Ha-ha-ha!!! Ne sjećam se kada sam se zadnji puta ovako iskreno nasmijao i zabavio bez ikakvog silovanja satire ili traženja neke komedije na TV-u. Ovdje je riječ o kompletnom akustičnom albumu u maniru svojevrsnog šan(k)sonjerskog kabareta, polupijanog i otkačenog performansa koji je nafilan osebujnom satirom iz pravog undergrounda radničke klase koja još uvijek ima smisla za romantiku, zajebanciju i sirotinjski hedonizam, koliko god da mogu u njemu uživati.
Od samog imena, preko omota na kome se nalaze glavni autori ovog projekta ogoljeni do pojasa uvijeni u rudarsku zastavu sa obaveznim gumenim čizmama na nogama uslikani na rudarskom kopu, do samog sadržaja albuma koji iznosi gotovo sat vremena, uočava se da je ovima itekako stalo do originalnog, posebnog, pa skoro i jedinstvenog umjetničkog izraza. Bend ili projekt, kako god, čine Miroslav Mitrašinović i Saša Lovrić – Lovke (znan po onom odličnom electro-experimental albumu “Sigma!” iz 2008. potpisan kao Ubikvitetna Eritrofobija), a ovdje su nanizali 15 uglavnom akustičnih kompozicija, ritmički vrlo mirnih i neopterećenih sa nekakvim pretencioznim stilskim varijacijama u kojima koriste akustičnu gitaru, bas, malo syntha, piana, harmonike i klavijatura, te tu i tamo ritam-mašinu. Sviraju odlično, ležerno i poprilično ambijentalno kao da se nalaze u nekom zadimljenom lokalu u kome face poput Tom Waitsa i Goribora (Pitija i St-a) samo čekaju da se s vremena na vrijeme priključe ovom dvojcu i uskoče u ponekoj kompoziciji na vokalima ili glazbenoj pratnji. Stilski bi ih se dalo svrstati u šarolik pasaž kantautora i bendova kakve je r’n’r povijest oduvijek imala još od vremena Dylana sve do recimo slovenskog Andrej Šifrera, crnogorskog Miladina Šobića ili hrvatskih vedeta poput Arsena Dedića i Ibrice Jusića, pa do recimo ekipe iz Čoporovog Brlog Recordsa ili najnovijeg otkrića koje se odaziva na ime Čudnoređe.

Duo Trojica

Mada nije hit, a niti možda nikada to neće postati, uvodna pjesma “Bora Ćuk” praktički otkriva sve tajne ovog lucidnog dvojca. U njemu gostuje još nekoliko vokala (kao gosti na albumu se spominju Nenad Pantić, Jelena Jelić i Ljiljana Martinović), a skladba govori o Bori, mineru iz rudnika koji je nesretnim slučajem skončao život jer ga je udario trap, kamion koji prevozi rudaču. Kroz nevjerojatno satiričnu izvedbu s vrlo dugačkom pričom i sloganom ‘mineri samo jednom greše’ (ha-ha-ha), otkriva se da bend dolazi iz Bora (‘nadiso se Bora borskog dima’), te da će cijeli tijek albuma biti u stilu ‘proleteri svih zemalja ujedinite se’ i ‘a kad pukne mina, sve miriše na borovu šumu’. U svemu ovome ima strahovito mnogo starogradskog šliha koji podsjeća na recimo Zvonka Bogdana, ali na sasvim alternativan rock način što se osobito uočava kod načina pjevanja i intonacije izvedbe. Jedina plesna pjesma je “Gotova stvar” koja ima klasičan pop-rock stil recimo u fahu U škripcu cirka 1982. (album “Godine ljubavi”), te kada se možda pomisli da će album krenuti u tom toku, ostatak materijala se pretvara u fantastičnu šljakersku satiru punu komičnih tekstova i akustičnih glazbenih intervencija. Tako primjerice “Kasirka” govori ‘ja sam rođen kao stoka sa nebom ispod pazuha, sa Kosovom u grudima/ u kamenu spava ljubav, a u tebi kamen je/ nemoj bisere pred svinje… kupila bi me od kusura, što kasirka tebi jednom dala’, a “A možda” opet govori o ispraznosti radničkog života koji nije ostavio svoje snove ‘u zelenoj travi’. Mnogo elegičnog ugođaja obdareno je sa soc-realističnim ambijentima koji podsjete na socijalizam, nekadašnji SSSR, tugaljive zvukove koji su bili zaštitni znak komunizma i gorde radničke klase, te mic po mic uvlači se sve dublje i dublje pod kožu. Neke od pjesama asociraju po nekim melodičnim intervalima na neke značajne rock kompozicije, ali da me biješ, ja se ne mogu sjetiti koje su to jer tekst vodi glavnu riječ kao da se nalazite u atmosferi neke seoske birtije u kojoj ste jedini gosti sa svojom otužnom ekipom kolega šljakera s posla i pri tome prilično pijani srokate cijelu plaću za koju ste mučenički radili mjesec dana (primjerice pjesme “Olegova pesma”, “Pezejac”). Raspredaju se kafanske priče o razbijenom starom PZ automobilu, spavanju u kuhinji na nenamještenom krevetu, te o tome kako vas je ostavila žena, a ujutro morate opet na posao. Lijepe stare svakodnevne tužaljke Duo Trojica su doveli do statusa odličnih komedija koje su naoko humoreske, ali iza sebe imaju debelu pozadinu ozbiljnog i veoma tegobnog života. Na sredini albuma, dolazi veselica “Op, mala, op” koja će možda podsjetiti na neku mješavinu Balaševića i Poguesa, ali niti izbliza nije komična kako bi se činilo. Bend ju je samo fino adaptirao da zvuči veselo, a onda dolazi “Pesma za kola” u kojoj se osjeti ritmički segment nalik na čuveni hit “Do it again” Steely Dan, pa onda se nakratko ubaci u house tempo, no lirski karakter je socijalan, emotivan i veoma težak. Ostatak materijala čine veoma dobre i poetične pjesme od kojih valja izdvojiti “Zapliću mi prsti”, “Mama” i bluesersku “Altruistička” sa stihovima ‘došao sam da te koljem/ …tebe klati dok rakija mozak mlati/ carpe diem dok rakiju pijem, šta to znači dok te bijem’ (ha-ha-ha).
Uglavnom, da ne razglabam sada o svakoj pjesmi ponaosob, ovdje se nalazi odlična dokumetacija teškog šljakerskog života ljudi koji su mogli biti intelektualci, pisci i umjetnici, a primorani su da preživljavaju od mukotrpnog rada u rudarskom oknu koje im je jedini ‘prozor u svijet’. Pri tome se odlično zajebavaju i boli ih kita šta će tko o tome misliti jer su kruh zaradili svojim poštenim rukama.
Odlično u svim pogledima.
ocjena albuma [1-10]: 9
horvi // 26/08/2011’’

http://www.terapija.net

Kenjaža od 100 kila

( autori:Goran Pantelić, Ana Rados, Goran Ljubić, Bojana Pantelić, Gasic Predrag, Mayche Noise Green, Nebojsa Milutinovic-Suhi, Ivan Todorovic, Milan Prta Zivkovic, Oliver Veljković, Marina Ilić, Sasa Trifunovic, Punkosaurs Djuric, Jelica Gligorijević, Biber Jr Biberovic, Nikola Sarafinov, Marko Culibrk, Aleksandra Galonja )

Sedim ja tako, sto bi rekli, a bolje da radim u gradsku chistocu, shtono kazu. Pade neki grad. Ali ne Vjazma, ali koga briga… Uzmem ja tri pvelika, što ono zidaru vazdan prichaju, debeli lad shiri svoj vaskoliki stud, sednem i otvorim njene noge ispred starog panja. Iznenada projektil tezhak 54 tone, pade pored stare oronule stale, tik uz orah prepun zelenih plodova, baba se usrala a deda obesio u cvetu svoje procvetale difembahije divlje. Bilo je leto, žuborio je potok, ambrozija u cvatu, apoteke rade 24h pa sam opushten. Ma nije sve to bilo oktobra, eventualno novembra ili decembra proslog milenijuma, mislim da je jutro, ono suvo. Ali gde ću,naravno u Jasikovo, po domacicu i pregacu da opasem. Mad, svekrva mi cisti ustajalu cev, ja zino, zadihan, da popijem vode, da zamezim luk, kad rep mi se podavije oko moje dlakave noge. Jao, jadna ja! Sta se desava? Svanulo je jutros. Iako nije bilo planirano. Nasumice bacih sadrzinu svog stomaka na radoznalu staricu, paprika, jaja, rezanca i par ubudjalih proslogodisnjih posebnih salametina. Smrad odbacenih carapa štipao je nozdrve nagrizle od raznih osusenih slina i kvarca iz osiguraca. Opet štekam pare za novi wc,stari mi exlodiroooo pre neki dan. I tako razmisljam koga sad da metnem na hoklicu.Turicu ih sve podalje od vatrice, koju sam zalozio na proplanku. Ima dana za megdana,ali nema grejanja, Rankic prodao sporet. Ima jedno drvce al ga komsha usere svako vece, mirise na cimet iz Miljinog ducana. Mada je sve popijeno iz bureta, ostalo malo u smrdljivoj kanti od švercovane bugarske nafte, poljskih original kaseta, poljskih original klozeta, poljskih misheva otprilike, poljska, moja domovina. Pitao sam se dal da drugarici odnesem flashu vina? Ili mozda ne? Ipak, uzimam sataru i nosim cepani karfiol, moj specijalitet. Nisam bas odusevljen seo za sto, poceo da jedem, kad poce da prdi moja devojka. Prokuvao mi stomak pa se upuvah, pomalo i usrah, ali nije bitno. Mala boca otrova, koju sam pozajmio od jednog popa, nasla se tu, tik uz konja koji se upravo razularen nasao omagati! Medjutim, prema tome zdrebica je jalova,pa postavih sebi zadatak da razmnozim amebe, mesnate i konzervirane. Namah mi se ucini da je to moguce. Uplasih se kad odjednom ugledah ogromno ruzicasto na tufnice govno neverovatnih performansi, koje mi rece “di si ribo”.Na trenutak ostadoh bez daha od silnoga smrada koji se sirio ulicama mog sumornog grada. Skupih hrabrost i pomalo uplaseno rekoh:Ko te ljubi, dok sam ja na strazi Lovu! Bila je to neverovatna noc vestica, noć kada ustanovih da sam zapravo samo jedan obican neprilagodjeni gay. Ipak lizem tudje grozdje i mazem anus da manje boli. Al’ ne lezi vraze! Tu mi se pojavi onaj happy and gay sedulacija sa maloletnim nahocetom, radi toga bludnika postadoh lucidan pasulj sa rebrima. Ludak kupi kvaku, svajs aparat i antibakterijski gel za nevinost. Polako je cesao svoju pozadinu, a zvonilo. Mislila sam bizarno i ne toliko inspirativno,,nestalo mi drva da potpalim vatru ali mindza me svrbi, a usta mi totalno suva. Ipak dohvatim motku i zasiljim brk, pa udri burazeru po dupetu debele, a tanke po tabanima prstima glavi ushima i mozgu. Al’ ne lezi crni vrazhe brkati, nemoj mi tu drzati predavanja jer cu te balvanom po glavi rogatoj dok ne zazuji zujalica koja zvizdi kao glava moja u mamurno jutro ledeno jebeno medeno, ali ipak skaredno, doviđenja.