Pao je sneg

 

 

Pao je sneg. Sva sreća da su mi pretekle cipele od prošle godine. Crne, lepe –pa kad ih uglancam ima samo da prašti. Sva sreća da imam bundu. Sestra mi donela pre pet godina iz Italije. Braon, kožna, pa kad joj šljusnem Niveu, ima da se sija k’o arapska m***. Sva sreća da imam dugčke gaće, vojničke, obučeš ih kad padne sneg a skidaš ih za 1. maj, ionako su mi se sve pantalone istanjile, k’o da su od filca. Posla nema, kažu na zavodu. Para nema, laju mi džepovi. A, bogami me i godine malo pregazile. Pa onda, gde ću ja to pa da izlazim, pa se ovde žalim k’o neka baba. Možda i meni zasija sunce, ono zimsko, bar, zubato. Danas je dodela nagrada u biblioteci, pa se , kao, nešto nadam, mada od toga nema ništa. Para na paru ide, vaška na vašku. Pao je sneg. I ove je godine iznenadio putare. Mnogo volim sneg. Nekako se vazduh pročisti. Samo mi je žao što će brzo da se otopi, pa posle ona bljuzgavica…Ali kao što rekoh, gde ću ja to pa da izađem iz kuće, pa se žalim. Kako da izmislim neke pare da odem u subotu u Beograd? Svira Goribor. Izgleda da ću i ovog puta da sedim u toploj sobi i preslušavam njihove albume. A želja mi je da ih gledam uživo i još, pri tom, da se vidim sa drugarima koji su napustili naš lepi, mali gradić. I dok se eto ja tako razmišljam, poslednja cigareta mi dogoreva između prstiju, balonče za rakiju – eno zvrji prazno u špajzu, recka mi se svuda nagomilala, dužan sam kao Ruanda, a pao sneg….